Сура 12 Јусуф, ајат 13 – 17

1. قَالَ إِنِّي لَيَحْزُنُنِي أَنْ تَذْهَبُوا بِهِ وَأَخَافُ أَنْ يَأْكُلَهُ الذِّئْبُ وَأَنْتُمْ عَنْهُ غَافِلُونَ

   Он одговори: „Биће ми, заиста, жао ако га одведете, а плашим се да га вук не поједе кад ви не будете пазили на њега.“

   12:13

2. قَالُوا لَئِنْ أَكَلَهُ الذِّئْبُ وَنَحْنُ عُصْبَةٌ إِنَّا إِذًا لَخَاسِرُونَ

   Они рекоше: „Ако би га вук појео, а нас оволико, били бисмо заиста губитници.“

   12:14

3. فَلَمَّا ذَهَبُوا بِهِ وَأَجْمَعُوا أَنْ يَجْعَلُوهُ فِي غَيَابَتِ الْجُبِّ ۚ وَأَوْحَيْنَا إِلَيْهِ لَتُنَبِّئَنَّهُمْ بِأَمْرِهِمْ هَٰذَا وَهُمْ لَا يَشْعُرُونَ

   И када га одведоше и одлучише да га баце на дно бунара, Ми Јосифу објависмо: „Ти ћеш о овом њиховом поступку сигурно да их обавестиш, а они те неће ни препознати.“

   12:15

4. وَجَاءُوا أَبَاهُمْ عِشَاءً يَبْكُونَ

   И увече дођоше свом оцу плачући.

   12:16

5. قَالُوا يَا أَبَانَا إِنَّا ذَهَبْنَا نَسْتَبِقُ وَتَرَكْنَا يُوسُفَ عِنْدَ مَتَاعِنَا فَأَكَلَهُ الذِّئْبُ ۖ وَمَا أَنْتَ بِمُؤْمِنٍ لَنَا وَلَوْ كُنَّا صَادِقِينَ

   „О оче наш“, рекоше, „отишли смо били да се такмичимо, а Јосифа смо оставили код наших ствари, па га је вук појео. А ти нећеш да нам верујеш иако истину говоримо.“

   12:17

Превод: Центар за превођење „Руввад“